Ствар се доиста може поставити и тако – а можда Вас је и завела једна моја слика…У сваком случају, видљиво и невидљиво (и коплементарни пар: изрециво и неизрециво) сачињавају јединство; али свет који нам је задан јесте свет видљивог и изрецивог. Свет једног чуда, али са својим кључевима и шифрама. Хелдерлин у једној од својих најлепших и најзначајнијих песама, мислим на „Патмос“, каже да „Отац…воли највише да о чврстом слову старамо се, а добро тумачимо постојеће.“ Не може се једноставније, сажетије, а ни дубље изразити један животни став који је и наук о поетици. Не постоји други, или краћи пут; видљиво и изрециво су наша судбина.
Мислим да сам негде већ рекао да као да је једна од битних особина поезије њена иманентна способност да даје одговоре на нека још непостављњена питања. Ја сам, у ствари, на ово Ваше питање већ одговорио, у песмама као што су „Византија VII“ или „Елегија или Дунав код Доњег Милановца“:
„јер у видљивом је граница радости
са друге стране; размер заданога
Једина могућност да се прерачуна
Недохват, и да се слике развенчане
Сретну: зато се чуда потврђују
У неумитном простору видљивог…“
Или:
„Невидљиво – оно нам стално измиче
А шапуће нам своју присутност и упорно приморава
Да делујемо, да га преводио у слике…“
Извињавам се због ових аутоцитата; заиста се не ради о нарцисоидности, него о чврстом осећању да је у њима примерен одговор на Ваше питање.
Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997.)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 