На холмах Грузии лежит ночная мгла;
Шумит Арагва предо мною.
Мне грустно и легко; печаль моя светла;
Печаль моя полна тобою,
Тобой, одной тобой… Унынья моего
Ничто не мучит, не тревожит,
И сердце вновь горит и любит — оттого,
Что не любить оно не может.
А.С. Пушкин
(…)Доживели сте многе и велике туге које су прошле. И ви кажете да је и то пролажење било тешко и онерасположило вас. Али, молим вас, размислите нису ли ове велике туге, напротив, прошле кроз саму средину вашег бића? Није ли се у вама штошта преобразило, нисте ли се негде, на било ком месту свог бића, изменили док сте били тужни? Опасне и опаке су само оне туге које износимо међу људе да бисмо их заглушили; попут болести које се површно и глупо лече, оне се само повуку, и после мале почивке, утолико страшније избију; и гомилају се у души и јесу живот, непроживљен, презрен, изгубљен живот од којег се може и умрети. Кад би нам било могућно да видимо даље него што нам знање допире, и још мало даље, преко спољних бедема наших слутњи, можда бисмо онда тугу подносили са већим поверењем него радост. Јер оне су тренуци у којима је нешто ново ступило у нас, нешто непознато; наша осећања занеме у плашљивој пометености, све у нама узмиче, настаје тишина, а оно ново што нико не познаје стоји усред те тишине и ћути.
Ја мислим да су готово све наше туге тренуци напетости коју осећамо као узетост, јер више не чујемо животно било својих запрепашћених осећања; јер смо сами с оним туђим што је ступило у нас; јер је за тренутак одузето све што је присно и навиком усвојено; јер стојимо насред прелаза где не можемо застати. Зато туга и пролази: оно ново у нама, оно придошло, ступило је у наше срце, ушло у његову најдубљу комору, па ни тамо више није, већ је у нашој крви. И ми не сазнајемо шта то беше. Неко би нас лако могао убедити да се ништа није догодило, па ипак смо се преобазили, као што се преображава кућа у коју је ступио гост. Не умемо рећи ко је дошао, можда то никад нећемо ни знати, али многи знаци говоре да будућност улази у нас на такав начин да би се у нама преобразила много пре него што ће се збити. И зато је од толике важности бити осамљен и пажљив кад наиђе туга: јер привидно безначајни и неми тренутак у којем наша будућност ступа у нас толико је ближи животу него што је онај други, бучни и случајни час када нас она, као да долази споља, заиста и задеси. Уколико смо тиши, стрпљивији, отворенији у тузи утолико дубље и слободније улази оно ново у нас, утолико га боље стичемо, утолико више ће оно бити наша судбина, и ми ћемо се у дубини душе осећати сродним и блиским њој када нас једног доцније дана „задеси“ (тј. из нас иступи пред друге). А то је потребно. Потребно је – и у том правцу кретаће се мало-помало наш развој – да нас не снађе ништа туђе, него само оно што нам већ одавно припада.
(…)Морали смо већ толике појмове кретања да преудешавамо у своме схватању, па ћемо се постепено научити и сазнању да оно што називамо судбином из људи самих излази на видело, а не улази споља у њих. Само зато што људи већином нису упили и у себе саме преобразили своје судбине, док су још живеле у њима, нису ни познали шта је то изашло из њих; оно им је било толико туђе да су у својој пометености и страху поверовали да је управо тог тренутка морало да уђе у њих, јер су се клели да никад раније ништа слично нису у себи налазили. Као што су се људи дуго заваравали у погледу сунчевог кретања, тако се и данас још варају у погледу кретања онога што долази. Будућност чврсто стоји, драги господине Капусе, а ми се крећемо у бескрајном простру.
Р.М. Рилке – ПИСМА МЛАДОМ ПЕСНИКУ (Градац, Чачак, 2012)
Превела: Вера Стојић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 