К.Г. Јунг, ЖИВОТНА ПРЕКРЕТНИЦА

(…) Велики животни проблеми нису никада заувек решени. Ако и јесу једном наизглед решени, онда је то увек губитак. Њихов смисао и сврха не леже у њиховом решењу, већ у томе да ми на њима непрекидно радимо. То нас чува од заглупљивања и окамењености. Такво је и решавање проблема у младалачком добу, оно је само привремено, уз ограничавање на достижно, и није дугог века. У сваком је случају приличан успех себи изборити социјалну егзистенцију и своју исконску природу тако преобразити да више-мање уклопи у овај облик егзистенције. То је унутрашња и спољашња борба која се може поредити са борбом дечјег доба за успостављањем Ја. Било која борба  се за нас свакако најчешће одвија у тами, али ако погледамо са каквом  се тврдоглавошћу дечје илузије, претпоставке, егоистичне навике итд., касније још чврсто држе, можемо проценити каква је снага раније морала бити утрошена како би се они изградили. Исто се дакле догађа са идеалима, убеђењима, водећим идејама, поставкама итд., које нас у младалачком добу уводе у живот, за које се ми боримо, патимо и побеђујемо: они срастају са нашим бићем, ми себе наизглед идентификујемо са њима и стога настављамо са њима ad libitum као да се подразумева са којим ставом млад човек своме Ја, nolens volens, придаје значај пред светом или пред самим собом.

Што се човек више приближава средини свог живота и што му више успева да се учврсти у свом личном ставу и социјалном положају, то ће му се више чинити да је открио праве идеале и принципе понашања. Стога се претпоставља да су они заувек важећи и од њих се прави врлина, без могућности за икакво одвајање од њих. При томе се превиђа битна ствар – да постизање социјалног циља остварује на рачун тоталитета личности. Много, сувише много живота који је могао бити проживљен остаје можда у остави прашњавих сећања, но понекад то ипак буде ужарено угљевље, запретено под сивим пепелом.

Статистика показује да су депресије код мушкараца учесталије у добу око четрдесете. Код жена се неуротичне тегобе јављају по правилу нешто раније. У овој се животној фази, између тридесет пете и четрдесете, припрема значајна промена човечје душе. То свакако на почетку није свесна нити упадљива промена, више се ради о индиректним назнакама промена које свој почетак изгледа имају у несвесном. Неки пут је то нека лагана промена карактера, други пут излазе поновно на видело особености које су од времена детињства нестале, или дотадашње наклоности и интересовања почињу да јењавају, а на њихово место ступају друга, или – што је врло често – дотадашња уврења и принципи, нарочито они морални, почињу да бивају чвршћи и крући, што постепено, око педесете, може нарасти до нетрпељивости и фанатизма – као да би принципи могли бити егзистенцијално угрожни па стога морају бити посебно потенцирани.

Не разбистри се увек вино младости у одраслом добу, понекад се и замути. Све ове појаве се могу најбоље посматрати код нешто једноставнијих особа. Понекад оне наступе раније а понекад касније. Чешће се дешава, чини ми се, да њихово појављивање бива одгођено чињеницом да су родитељи дотичне особе још живи. Тада то изгледа као да је младалачка фаза непримерено дуго продужена. То сам нарочито запазио код мушкараца чији је отац дуго поживео. Његова смрт тада делује као стрмоглаво сазревањее, такорећи катастрофално.
…..
Сви веома чести неуротични поремећаји одраслог доба имају нечег заједничког: да психологију младалачке фазе пренесу преко прага зрелих четрдесетих. Ко још не познаје ону дирљиву господу која морају да стално подгревају сећање на студентско време, на хомерска јуначка времена и само погледом уназад могу распирити пламен живота, док су заправо одрвењени у безнадежном филистерству. Они свакако имају извесну предност која није за потцењивање, а то је да нису неуротични, већ само за обичан свет досадни и стереотипни.

Неуротичар је најпре онај човек коме никада не успева у садашњости онако како би желео, па се стога не може радовати ни због прошлости. Као што раније није могао да се одвоји од детињства, тако ни сада не може да се ослободи младалачке фазе. Како изгледа, он не сагледава себе у сивим размишљањима старења и као у грчу гледа уназад јер је поглед у будућност неподношљив. Као што се детињаст човек ужасава пред непознаницама света и живота, тако узмиче и одрастао човек пред другом половином живота, како да га тамо чекају непознати опасни задаци или као да му тамо прете жртве и губици које не може да преузме на себе, или као да му се дотадашњи живот чини тако лепим и скупоценим да га се не може лишити.

Да ли је то можда у крајњем страх од смрти? То ми се не чини много вероватно , пошто је смрт још далеко и стога нешто апстрактно. Искуство показује да је основа и узрок свих тешкоћа овог прелаза дубока, значајна промена душе. Да бих ово окарактерисао, послужићу се поређењем са сунчевим дневним ходом. Замислите сунце одухотворено људским осећањем и људском тренутном свести. Ујутру се рађа из ноћног мора несвесног и баца поглед на далеки шарени свет који се све више шири што се оно више на своду диже. У свом успону, ширећи круг утицаја, препознаће сунце свој значај и највиши циљ у зениту и тиме свој највиши домет напретка. Са таквим уверењем досеже сунце никад раније виђену подневну висину – раније никад виђену, јер његово индивидуално постојање никада раније није могло знати за његову кулминацију. У дванаест часова поднева почиње залазак. А залазак је преокрет свих вредности и идеала јутра. Сунце постаје недоследно. Као да своје зраке увлачи. Светлост и топлота се смањују све до коначног гашења.

Сва су поређења климава. Ово поређење не храмље ништа више од осталих. …. На срећу, ми смо људи а не сунце, иначе би било зло са нашим културним вредностима. Но, ипак има нечег сунчевог у нама; и јутро и пролеће и вече и јесен живота нису само сентиментална прича, већ психолошке истине, па чак и  више, оне су психолошке чињенице, јер подневни преокрет мења чак и физичка својства. Посебно код јужних народа се среће појава да се код старијих жена развију храпав, дубок глас, бркови, оштре црте лица и у разном другом погледу мушке особине. Обрнуто, мушки хабитус постаје блажи кроз женске црте, као што су склоност ка дебљању и мекши израз лица.

Постоји у етнолошкој литератури интересантан извешај о неком индијанском поглавици и ратнику коме се око средине живота у сну појавио Велики Дух и поручио да од сада мора седети са женама и децом, да мора носити женску одећу и јести женска јела. Он је послушао ово лице из сна без губитка репутације. Ова визија је веран израз подневне револуције, почетка смираја. Вредности, па чак и тело, преображавају се у своју супротност, макар у наговештају.

Могу се, на пример, заједно мушка и женска душевна својства упоредити са неким залихама супстанци, које се у првој половини живота у извесној мери неравномерно троше. Мушкарац троши велику залиху своје мушке супстанеце, а само мали део женске, која сада преостаје за даљу употребу. Обрнуто, жена своју до тада неупотребљену количину мушкости сада пушта да дела.

Још више но у физичком, ове промене важе у психичком погледу. Колико се често деси, на пример, да човек дигне руке од посла и да тада жена навлачи панталоне, отвара неку малу продавницу где муж ради можда само као помоћни радник. Има пуно жена чије се друштвена одговорност и социјална свест буде тек након четрдесетих година живота. На пример, у модерном пословном животу, посебно у Америци, такозвани break-down, нервни слом, после четрдесете је необично честа појава. Ако се жртве пажљивије испитају, види се да је оно што се сломило управо дотадашњи мушки стил, а да је остао оженствењени мушкарац. Обрнуто, у истом окружењу се виде жене које у тим годинама развију необичну мушкост и чврстину оштроумља, које потискују срце и осећања у други план. Често су ове промене праћене брачним катастрофама свих врста, јер није тешко представити шта бива кад мушкарац открије своја нежна осећања а жена свој ум.

Најгоре у свим овим стварима је  чињеница да паметни и образовани људи живе са тим, а не знају за могућност оваквих промена. Потпуно неспремни ступају у другу половину живота. Има ли где школâ, не мора високих, бар виших школа, за четрдесетогодишњаке које их припремају за њихов будући живот и његове захтеве, као што редовне и високе школе уводе наше младе људе да упознају свет и живот? Не, потпуно неспремни ступамо у поподне живота,  што је још горе, чинимо то са погрешним претпоставкама наших досадашњих истина и идеала. Не можемо живети поподне живота по истом програму као јутро, јер чега током јутра много има, биће га увече мало, и што је изјутра важеће, увече ће бити невежаће. Лечио сам много старих људи и завирио у тајне одаје њихове душе, па не могу да не будем потресен истинитошћу ових основних правила.

Човек који стари мора знати да његов живот не иде навише и да се не шири, већ да један немуољив, унутрашњи процес присилно делује на сужавање живота. За младог човека скоро је грех или бар опасност да се бави сувише собом, док је за човека који стари обавеза и нужност да посвети пажњу своме целовитом бићу. Сунце увлачи зраке да себе само осветли, након што је своје светло расипало по свету. Уместо тога, многи стари људи радије бивају хипохондри, циције, принципијелци и laudatores temporis acti или чак вечити младићи, што је тужна замена за осветљавање своје личности, но то је неизбежна последица сумануте идеје да се мора владати другом половином живота по истим принципима као у првој половини.

Раније рекох да немамо школе за четрдесетогодишњаке. То и није сасвим тачно. Наше су религије од давнина заправо такве школе или су некад то биле. Али за колико људи оне то још јесу? Колико је нас старијих људи истински одгојено за тајну другог дела живота за старост, смрт и вечност?

Човек свакако не би доживео седамдесету и осамдесету годину живота да то не одговара његовој врсти. Стога мора и поподне живота имати неког смисла и сврхе и оно не може бити само жалостан привезак преподнева. Смисао јутра је без сумње развој индивидуе, њено утемељење и развој у спољашњем свету, као и брига за потомство. То је очигледно природни циљ. Но када је овај циљ испуњен, богато испуњен, да ли је потребно да се и даље наставља прикупљање новца преко сваког разумног смисла, даље освајање, ширење егзистенције? Ко без нужде у поподне живота пренесе законе јутра, иначе по себи смислене, биће приморан да то плати психичким губитком, баш као што младић који хоће да пренесе свој дечји егоизам у одрасло доба, мора своју заблуду платити социјалним неуспехом. Стицање новца, социјална егзистенција, породица, потомство јесу чиста природа, али нису култура. Култура лежи са оне стране сврхе природе. Да ли би можда култура могла бити та сврха и циљ друге половине живота?

Код примитивних племена видимо, на пример, да су чувари мистерија и закона скоро увек старци и да се управо преко њих изражава култура племена. Како стоје ствари у том погледу код нас? Где је мудрост наших стараца? Где су њихове тајне и визије из снова? Код нас би се старији радије поредили са младима. У Америци је такорећи идеал да отац буде брат своме сину, а мајка, по могућству сестра својој кћери.

Не знам у којој је мери ова заблуда реакција на раније претеривање у достојанствености а колико су то погрешни идеали. Ово последње свакако постоји: циљ ових људи  се не налази испред њих, већ иза њих. Стога они стреме уназад. Човек се са њима мора сложти – тешко је сагледати које би другачије циљеве требало имати у другој половни живота од оних у првој – проширење живота, корист, утицај, добар утисак у друштву, смишљено гурање наследника у пригодне бракове и запослења; сасвим довољно циљева! Нажалост, недовољно смисла и сврхе за многе који у старењу виде само опадање живота, док раније идеале осећају као избледеле и исторшене. Да су ови људи још  раније своју животну посуду били добро испунили, па је до дна испразнили, сигурно би се у старости другачије осећали, ништа не би задржавали, све што би хтело да гори већ би изгорело, а мир старости би им добродошао. Али не смемо заборавити да има јако мало људи који су уметници живљења, а да је при томе уметност живљења најплеменитија и најређа од свих вештина – цео пехар излити у лепоту, коме би то успело? Великом броју људи тако остаје много непроживљеног, често су ту и оне могућности које нису и поред најбоље воље могли проживети, па тако закорачују преко прага старости са неиспуњеном захтевом (живота), што им онда и невољно управља погледа уназад.

Посебно је за овакве људе, погубно да се осврћу уназад. Они би нужно морали да гледају унапред, био би им потребан један циљ у будућности. Због тога и све велике религије имају онострана обећања, циљ изнад и изван овога света који смртном бићу пружа могућност да другу половну живота проживи са истом тежњом ка циљу као и прву. Али ма колико били данашњем човеку прихватљиви циљеви ширења и кулминације живота, толико му је сумњива или управо невероватна идеја о наставку живота после смрти. Па ипак, крај живота, наиме смрт, може бити разуман циљ само онда ако је живот, или тако бедан да се човек радује што он уопште престаје, или када постоји увереност да сунце истом консеквентношћу којом се успиње до поднева тежи свом залазку, „да обасја далеке народе“. Али способност веровање данас је постала толика уметност да је образованом делу човечанста скоро неприступачна. Човек се исувише навикао на мишљење да in puncto бесмртности и сличних ствари постоје  најразличитија супротстављена мишљења а никави убедљиви докази. Пошто савремена, често истицана, реч „наука“ има наоко безусловну моћ убедљивости, човек хоће „научне“ доказе. Међутим, међу оним образованима који мисле тачно се зна да такав доказ спада међу филозофске немогућности. Човек о томе, напросто, не може ништа знати.

Да ли уз то смем да приметим да из истих разлога човек не може знати да ли се ипак нешто не дешава после смрти? Одговор је non liquet, ни позитиван, ни негативн. Једноставно, ми о томе ништа не знамо да је научно потврђено, па смо у истом положају као и на пример са питањем да ли је Марс насељен или не; при томе је становницима Марса, ако их уопште има, потпуно свеједно да ли их поричемо или потврђујемо њихово постојање.

Но овде се буди моја лекарска савест која има нешто да каже по том питању. Уочио сам, наиме, да је живот са циљем, уопште узев, бољи, богатији и здравији од бесциљног и да је боље с временом ићи напред него против времена ићи уназад. Старина који не може да се одвоји од живота психијатру изгледа исто тако слабашно и болесно као младић кји није у стању да га изгради. И заиста се у великом броју случајева ради о истој детињастој чежњи, истом страху, истом пркосу и својеглавости, у једном као и у другом случају. Као лекар убеђен сам да је такорећи хигијенскије у смрти видети циљ коме треба стремити, а да је опирање томе нешто нездраво и ненормално, јер оно поткрада други део живота. Због тога налазим да су све религије са оностраним циљем веома разумне са тачке гледишта менталне хигијене. Ако станујем у кући за коју знам да ће ми пасти на главу у следећих четрнаест дана, све ће моје функционисање у животу бити под утицајем ове мисли; но уколико се, напротив, осећам сигурним, онда у њој могу да натенане живим. Дакле, са психијатријског становишта било би добро када бисмо могли мислити да је смрт само прелаз, један део непознатог и дугог животног процеса.

Исто далеко највећи број људи не зна зашто је телу потребна кухињска со, сви је због инстинктивне потребе желе. Тако је и са стварим душе. Даклеко највећи број људи одувек осећа потребу за продуженим трајањем. Због тога не застрањујемо са нашом констатацијом, већ смо усред великог главног тока живота човечанства. Ми стога у погледу живота исправно размишљамо и онда када не разумемо то што мислимо.

Да ли уопште икада разумемо оно што мислимо? Ми не разумемо само оно мишљење које није ништа друго до поређење из којег не произилази ништа више од онога што смо у њега унели. То је интелект. Сасвим мимо њега, међутим, постоји мишљење у прадавним сликама, у симболима који су старији од историјског човека, а које су, човеку урођене од прадавних времена, које трајући кроз све генерације, испуњавају дубине наше душе и увек су живе. Потпуни живот је могућ само у складу са њима, мудрост је враћање њима. У стварности се не ради ни о вери нити о знању, већ о усклађености нашег мишљења са прасликама нашег несвесног; те слике су незамислива мајка сваке мисли коју је икада у стању да ишчепрка наша свест. А једна од ових исконских мисли је и идеја о животу с оне стране смрти. Наука је несамерљива са овим прасликама. То су ирационалне датости, априорни услови имагинације, који су једноставно ту и чију сврху и оправданост наука може испитивати тек a posteriori, као рецимо функцију штитасте жлезде, која се  пре деветнаестог века исто тако могла са правом прогласити за орган који нема сврху. Праслике су за мене исто што и душевни органи о којима водим рачуна па сам стога принуђен да неком старијем пацијенту кажем: „Ваша слика Бога или ваша идеја о бесмртности је атрофична, те се због тога и пореметио метаболизам ваше душе.“….

Дозволите ми да се на крају за тренутак вратим нашем поређењу са сунцем. Сто осамдесет степени нашег животног лука дели се у четири дела. Први источни део је детињство, што значи оно стање без проблема, у којем смо ми проблем за друге, али још нисмо свесни сопствене проблематике. Свесна проблематика се простире кроз другу и трећу четвртину, док у последњој четвртини, у старачком добу, поново урањамо у оно стање у којем, без обзира на нашу свест, опет постајемо више проблем за друге. Детињство и дубока старост су различити, али имају једно заједничко, наиме уроњеност у несвесно психичко. Како се душа детета развија из несвесног, тако се и са његовом психлогијом старца, који поново тоне у несвесно губећи се све више у његовој тами. Детињство и старачко доба су животна стања без проблема због чега их овде нисам ни разматрао.

Карл Густав Јунг, АРХЕТИПОВИ И РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ (одломак из есеја Животна прекретница, стр. 32-42), Просвета, Београд, 2006

Превод: Бранислав Милакара

 

Advertisements

One thought on “К.Г. Јунг, ЖИВОТНА ПРЕКРЕТНИЦА

  1. Повратни пинг: ŽIVOTNA PREKRETNICA… | TAMOiOVDE

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s