Иван Иљин, РЕЛИГИОЗНОСТ

Одговорити на питање, које ми постављаш с таквом неумољивом строгошћу, уопште није лако и једноставно. Јер то је једно од најтананијих и најдубљих питања која се тичу људског бића. Ту се ради о најинтимнијој сфери унутарњег света, где је много тога у тој мери „ваздушасто“ и неухватљиво, безгласно и измиче речима, где се оно најмиршљавије не да изразити и описати, тако да се понекад чини да је апсолутно немогуће приближити се истраживаном предмету, да и не говоримо о његовим логичким дефиницијама и о њиховој исцрпној тачности.

Даље, између вере и неверовања, између религиозности и нерелигиозности постоји мноштво специфичних прелазних стања када се човек колеба, када је неодлучан, несигуран, сумњичав и непостојан, при чему постоје путеви који воде у слепо огорчење. Понекад испод коре теоретског неверовања у тајности живи права и дубока религиозност; и, обрнуто, често се иза јарко изражене црквене побожности скрива апсолутно недуховна душа са њеним потпуно безосећајним и бесрчаним психичким механизмима, познатим у науци под именом „наметљиви“ или „панични“… Погледај: у свету постоји мноштво вероисповедно-опредељених, али неверујућих људи – „хришћана“ који уопште не верују у Бога и који нису у стању да својој деци кажу нешто веродостојно о Христу. И ко зна да ли ће се и када у овим људима пробудити живо религиозно осећање…

Стога у овој области не треба инсистирати на брзоплетим и претенциозним логичким дефиницијама! И ако неко нуди такву дефиницију, имамо пуно основа да се према њему односимо с неповерењем.

Али ја ћу покушати да ти дам неколико суштинских упутсава, на основу којих је могуће препознати религиозног човека.

Најважније је то да религиозност није нешто парцијално, већ целовито. Она има задивљујућу способност да човека обједини изнутра, да му прида духовну целовитост или „тоталност“. Та целокупност инстинкта, душе и духа, појединачних нагона и главног, основног животног тока постиже се различито у различитим религијама. Али, она је присутна свуда где религија чува своје духовно достојанство. Религиозан човек је сличан „монолиту“. И, строго говорећи, човека само онда треба називати религиозним, ако и уколико му успева да постане духовно јединство. Дешава се да човек постане такав јединствени дух само у најтежим тренуцима свог живота; али, у том случају, управо у овим тренуцима он и јесте заиста религиозан. Али може да испадне и тако да се човек тек у последњим тренуцима свог баналног или чак преступничког живота уздигне до унутарње, душевно-духовне тоталности, слично оним „трговцима децом, о којима приповеда Виктор Иго: њих на отовреном океану затиче бура; они доживљавају бродолом, по први пут у животу изговарају молитву господњу и тону, клечећи на коленима. Ако је човек духовно слаб, расцепљен или сметен, то онда значи да се његова религиозност тек јавља или се, напротив, разлаже и умире. У том случају, он не може да се моли; а онај пак ко је у таквом стању покушао да се моли, тај добро зна, да је то био покушај прибирања у једно, духовног усредсређивања и узношења ка целовтости, покушај да макар и на тренутак постане духовно-тотално биће…

Суштина религија састоји се заправо у томе, да човеку успева и да човеком овладава Откровење. Постоји највише озарење, дефинитивно и истинско опажање – очигледност. Али то није оно „озарење“ које се дотиче само вида, које једва дотиче хладни поглед и бесплодно склизава са њега. Откровење не успева радозналом оку уобразиље; оно се не дотиче мртве душевне површине већ дубоко задире у унутарњи свет како би захватило најскровитији центар осећања. Оно није налик тангенти већ сечици. Оно продире до самог дна срца, до источника воље и, слично муњи, осветљава сумрачне просторе инстинкта. Његов зрак продире у душу све до њене инстинктивне духовности. Слично јарком зраку, оно буди око инстинктивно-скривеног духа, како би га усрећило и како би засјало назад из његове дубине. Оно као пламен потпаљује огањ воље и воља почиње да жели духовни живот како би се од његово јачања и облагодаћености та воља сјединила с Божјим пламеном. Управо је то оно што је Макарије Египатски, тај живи светилник Божији, називао „срастањем“. И религиозност је живот због ове слободне и искрено прихваћене, тајанствене и блажене сраслости.

Сликовито говорећи, то би се могло описати на следећи начин. С неба сева муња – и храст захвата јака ватра; што је дрво више, то му је муња ближа, то даље сија пламен који га је захватио. Или: муња удара у уснули вулкан, и вулкан одговара ерупцијом, којој више нема краја. После примања откровења отпочиње нови живот: и тај нови живот је религиозни живот. Прожет зраком Благодати, човек постаје јединствен и целовит. И молитва није ништа друго него тежња ка овом сусрету, или – отварање духовног ока у сусрет зраку, или – позив упућен божанственом пламену.

Стога религиозност није тек некаква људска „тачка гледишта“, или „светоназор“, или „догматско-послушно мишљење и спознаја“. Не, религиозност је живот, целовит живот, и то стваралачки живот. Она је нова реалност која постоји у људском свету ради тога да би се стваралачки уложила у остали свет. Она је додир света са Богом и то у овој новој, лично-човечанској тачки. И не само то: она је ново ступање Божје „енергије“ у људски свет, ново „облачење“ божанствене Светлости, божанствене Благости и Силе у ново људско срце. …

Људи који том догађају приступају споља, знају мало о тој реалности и говоре о промени „субјективне тачке гледишта“, о „личном преобраћењу“ датог човека. Али обновљени човек доживљава нешто друго. Он опажа у себи нову реалност; она влада њиме, обједињује његову личност и на нов начин га укључује у нови свет. …

То поновно унутарње сједињавање које он доживљава, састоји се у томе да се у његовим властитим границама појављује нови ауторитативни центар. Овај центар обасјава његов унутарњи живот час као тих сјај ужареног угља, а час као победнички и радосни пламен. Ово светлосно сијање слично је молитви која се, кад једном почне, више не прекида. Религиозни човек може да врши своја животна дела, може, по свој прилици, да се потпуно преда својим истражвиањима, перцепцијама и заносима и да не размишља о свом светлосном источнику – али светлост не ишчезава, она остаје и траје, она сија, светли и води.А кад се човек из своји световних подухвата и земаљских послова враћа себи, својој лично-духовној дубини, он се уверава да га његово пребивање „ван центра“, у земаљској шуми, куда је одлазио од свог храма, није раздвајало од његовог светог центра и да се огањ његовог божанственог олтара није гасио. То се доживљава као велика радост и одобрење. Повратак у већ формирани и постојани центар даје његовом пламену прочишћујућу снагу; и сваки пут кад се то понови, човекова духовна центриранот постаје све моћнија и одређенија. Тако човек добија могућност да у својој душевно-духовној дубини стално осећа некакву непрекидну скривену молитву без речи која тихо сија попут кандила – и да не излази из централног зрака чак ни у таквим животним ситуацијама које су, по свему судећи, „индиферентне“ или „периферне“…

Тако се формира карактер религиозног човека. Постепено његов духовни центар – где он проналази у себи Божију Енергију, или где  „губи“ себе у Његовим зрацима – постаје у њему свеприсутан. То се не манифестује тако што он непрестано показује своју побожност, досађује свима који га окружују својом празном светошћу, држи се уштогљено и улагивачки или стално води богословске и моралне разговоре. Не, његова центрираност остаје интимна и лична, и при том савршено аутентична у својој интимности, и савршено тиха, неугледна при свој њеној аутентичности. Али све у њему светли и сија. Светлост избија из свих његових душевних стања, планова, напора и подухвата. Светле његове очи, зрачи његов поглед. Његов осмех је светао. Његов глас пева; његов ход је хармоничан и природан. Он сам постаје јасна и прозрачна „средина“ за свој центар, послушан и верни „орган“ свог зрачећег срца. И сва атмосфера његове душе постаје слична јутарњем ваздуху, испраном бурним ноћним пљуском. За такве људе понекад ти дође да кажеш: „он је чист као стакалце   Божије…“

Другим речима: духовни центар таквог човека непрекидно шаље своје „таласе“ и „зраке“. Ти зраци осветљавају његов унутарњи простор у његовој самоћи; они светле напоље, исходећи из његових дела; они продиру из њега у спољни свет…

Ето зашто религиозни човек није склон лажима. Одвратност према неискрености је чудесни и верни знак религиозности. Кад постоје озбиљни духовни мотиви такав човек, наравно, може да примора себе да прећути о извесним догађајима и да скрије извесна душевна стања. Живот је сложен и многообразан; и гола истина није увек у животу духовно умесна и благотворна. Али религиозни човек никада не лаже пред лицем својег Центра, никад и ни у чему, исто као што не лаже ни о свом Центру и из њега. …

Све ово би се могло изразити на следећи начин. Религиозног човека није тешко препознати по зрацима светлости који из њега исходе у свет. Један светли добротом; други – својом уметношћу; трећи – својом очигледношћу или умирујућим спокојем, или дивним певањем, или једноставним, али благородним делима. Управо на то се мисли у Јеванђељу кад секаже: „по њиховим плодовима препознаћете их“ (Мт., 7,16).

Иван Иљин, ПУТ КА ОЧИГЛЕДНОСТИ (Шта је то религиозност?, стр. 154-160)Бримо, Београд, 2001

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s