Приближавам се одговору који је за мене најтежи: је ли Рилке карактеристичан за наше дана, тај далеки међу далекима, узвишени међу узвишенима, усамљени међу усамљенима? Уколико је за наше дане карактеристичан — а у то се не може сумњати — Мајаковски.
Рилке није ни налог ни карактеристика нашег времена — он је његова противтежа.
Ратови, кланице, искасапљено мест раздора — и Рилке.
Због Рилкеа ће наше време — бити опроштено.
По супротности, то јест нужности, то јест противотрову нашем времену, Рилке је могао да се роди само у њему.
У томе је његова савременост.
Њега време није наручило већ га прозвало.
Налог масе Мајаковском био је: реци нас, налог пак масе Рилкеу: реци нам. Оба налога су извришли. Нико Мајаковског неће назвати учитељем живота, нити Рилкеа — гласноговорником маса.
Рилке је исто онолико неопходан нашем времену колико и свештеник на пољу битке: да би се и за једне и за друге, и за њих и за нас: молио за просвећивање још живих и опроштај палим.
Бити савременик значи стварати своје време, а не одражавати га. Да, и одражавати га, али не као огледало, већ као штит. Бити савременик значи стварати своје време, то јесте борити се против девет десетина у њему, као што се боримо против девет десетина у своме првоме тексту.
Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 54-55) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 