Петар Петровић Његош, ДА МИ СЕ СА ЗЕМЉЕ ПОПЕТИ УЗ ДАНИЧИНЕ ЗРАКЕ…

Поздрављам те, дивна звијездо дневна, ја свагде о теби више чувствујем но могу изговорити, славим те по трагу твојих бистрих струјах.
…………
Слово је божје зачало мирове у просторе.
………..
Опширно је хранилиште великољепија божјега.
………..
Зора која се искрала из опште сокровишнице и мрачни свод оризонта насмијала.
………..
Када се зраке сунчане угасе на нашему бријегу, онда величествени симбол Створитеља у неизбројним пламовима затрепти у подножје његова престола.
……………
Да ми се са земље попети уз Даничине зраке, у Даницу, а из Данице к ономе свјетлу уза зраке које их њој дава, и тијем начином путујући уза зајмне зраке, могâ бих доћи на извор зраках, али ђе је смртноме лакоћа зраке! Ох, зраке, да умијете мислити и говорити, бисте чудније но сте много биле. Али бадава, ви себе сожижете на општу жертву у великоме храму свеславија божјега.
То је ваш закон.
………
Заспаше зраке на звијездама и цвјетови ушикани славујем на својим стаблима.
………
Струне су моје лире-зраке сунчане и свијех свјетилах.
…………
Жубор листића и распуцање цвјетовах, хука мора и вјетровах су глас моје музе.
………….
Геније је зраке које свуда падају него се само на свијетлим стварима купе и играју.
………….
Човјек је умно зрно, бачен у прозрачну бразду времена, но бесмртност његову сазријевају другога сунца луче.
………….
Страсти су магнет; њима само нама ова земља пријатна постаје.
………….
Страсти су душа земна.
………….
Ко умије лагати, не умије вјеровати.
………….
Јошт идеја људска тепа у колијевци нарјечијем ђетињским.
………….
Идеје су небесно произрастјеније, како што су дрва земаљско. Како до опредијељене сфере израсту, спуштају гране к земљи.
………..
Што си ближе неба, то је сито огњено Фебово чешће и пријатнија пишта душевна.
………..
Ти, који си бесмртнима лампама украсио простор, подножје Твојега престола, Ти, који си укочио и завитлио миријарде мировах у воздуху, Ти, који си дао равновјесије свјетовима, Ти, који божественом магическом вјештином вежеш зраке за свјетлости и сијеш зраке из свјетлости.
Душа је без надежде што и олтар без кумира.
Храм је без лампе, или адска антикамара, душа без љубави.

Петар Петровић Његош, ШЋЕПАН МАЛИ * ПРОЗА * ПРЕВОДИ, Просвета, Београд, 1967

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s