Александра Серђукова, ГОГОЉ — ХРИШЋАНИН

I

Када би Гогоља запитали — ко је он, одговор би био — хришћанин. Највиши смер његова стварање јесте: „да се удостоји испевати химну небеској лепоти“. Циљ рада — да поправи своје сународнике. Чланци и песма — поучавање, изобличавање греха, свенародно покајање. Лични му је живот — неуморна борба са злом, социјалним, моралним метафизичким; прави двобој са мистичким извором сваког зла — ђаволом. Оружје му је у овој борби — крст, пост, молитва и пре свега велики дар његов, оно „стварање из душе“, које има да пробуди заспале савременике и немарне потомке.

Вера Гогољева сазревала је постепено. У детињству побожна мајка води га у цркву, приморава да врши хришћанске дужности. Али дете не воли стегу, не схвата дубоки смисао црквеног обреда. Од мајчиних поука најдубље га потреса слика Страшног Суда. Ова детиња душа већ пати од напада мистичког ужаса, описаног у Старосветским поседницима. Болно осетљив дечко преживљује страх смрти, стање непојмљивог мртвила, духовне напуштености, самоће. Идеја одмазде, лајтмотив толиких ствари код Гогоља (Страшна освета, Виј, Ревизор) рано се укорењује у свести, узнемирјуе савест, опредељује садржај религиозног искуства, схватања Бога.

У петроградско доба (1828-1836) силази хумориста и приповедач склон романтичарском идеализму, човек духован, оштар, усамљен и горд, још се није приближио Христу. Али у народним умотворинама, које проучава и обрађује, налази морално мерило, темељ свих својих позитивних назора. Дела су му већ тада „ступњеви ка хришћанству, вера, духовна крепост, мушки, јуначки дух највише су вредности, које заузимају место романтичног култа натчовека. Страсти се сликају као „творевине злога духа“ и у личноме животу младић савлађује сабалазни своје чулне, јужњачке природе, ступа на пут хришћанског аскетизма.

Одсјај „небеске лепоте“, коју слика побожни иконописац калуђер у Портрету, тражиће Гогољ у Риму (1837-1840) куда је побегао из Русије после представе Ревизора, јер: „пророк нема части у својој отаџбини„. Естетски мистицизам, лепота — лествица која води на небо — ево Гогољеве вере у римско доба. Присуство Божије у нама и око нас у најузвишенијим творевинама људског духа, то је оно што Гогољ тражи и налази у сликама, у прастарим римским црквама, које су виделе толике сузе, чуле толике молитве.

Али, све је на замљи трошно, подлеже неумољивом закону смрти. Гогољ губи обожаваног друга, младог Вјелгорског, проживљује његову смрт као лично, душевно и духовно искуство. У часу неподношљиве муке, из дубине пакла, вапије к Богу, призива Спаситеља, победитеља греха и смрти. Пред ликом смрти недовољна је људска снага, слепа је мудрост и немоћан геније. Гогољ не верује више ни у шта лепо, змаљско лепо. Клекне пред Христом. Научи се молитви, молитви — опћењу са Богом. „Моли се ридањем и плачем. Моли се не као онај који седи у соби, него као човек који тоне у таласима и стеже последњу даску“ (Писмо Јазикову, 1844. год.) .

И деси се чудо. Гогољ се препороди. Живи „дивним тренуцима…огромним унутрашњим животом“, цео му је живот „благодарна химна“. Отад ће му вера у Христа, сам Христов лик, дати пламено језгро душе, истинско сунце око кога се окреће живот и стварање, мисао и осећање.

Ипак, борба није свршена, управо тек је започета. Природа овог човека, страствена и горда, егоцентрична и хладна, лишена топлине љубави и светлости наде, противи се Христу. Пријемљива утицајима натприродне тамне силе, болно осетљива према зрачњу зла из људских душа, необично раздражљива и нетрпељива, подлеже искушењу гордости и светске славе. Презирање људи, сумње у све најсветије и најдраже, чак и у подвиг ради којег се родио, муче га неизрециво. Екстаза, пророчанско надахнуће, уступа очајању, духовној и физичкој депресији. Човек, па био он и геније, не може да сам издржи џиновску борбу са целокупним злом, у себи и ван себе, са оним злом, које га притискује, уништава, убија, одваја од Бога. Гогољ, који се усудио да се изазивачки њему руга, да га кондензује у својим сликама, да га изложи свенародноном ругања у Мртвим душама осетио је да му је потребна потпора.

Тада потражи помоћ Цркве. Као какав прост хаџија из народа иде у Свету Земљу да се поклони Гробу Господњем да измоли мало снаге истрошеној души (1848). Духовна лектира, аскетска дисциплина, строго вршење црквених обреда — знаци су да је Гогољ засновао своју веру на основи саборног спасења. Последњих година живота ступа у везу са старцима из Оптине Пустиње, бира за духовног оца простог сеоског свештеника, човека ватрене вере и еванђелски чистог живота. Иако физички болестан, нервно растројен, мучен хипохондријом, постаје блажен, смернији, приступалнији, некако се приближује људима и животу.

Гогољ је умро као хришћанин. До краја је испаштао тамне стране своје природе. Све што га је мучило нашло је последње разрешење у кајању , сузама, духовном усхићењу непрестане молитве. Суморни геније, проницљиви дух, који је прекорачио границе видљивог света, човек који је у се упио целокупно зло да га наслика као одвратно, ништавно и смешно, „мученик нашега доба“ савладао је призивањем Христове силе и безумље, и грех, па чак и саму смрт. Издахнуо је са речима: „како се слатко умире“ (1852).

II

Гогољево хришћанство има пре свега дубоко лични карактер. Егоцентричан и мистички обдарен, могао је да нађе Бога само у самом себи, у дну свога намученога срца. Болно осетљив према свакој манифестацији зла и ружноће у својој и туђој души, као да је у се упијао црне демонске енергије које прожимају друштво и  човека. Да се тако нешто савлада, недовољна су сва људска средства, наша трошна лепота, релативно добра, тренутна љубав. Мистички реализам Гогоља не допушта да се заустави на природном, на људском, тражи последњи узрок, првог покретача, скривене силе, које делују у психичкој и социјалној сфери. Чим је продро до тих метапсихичких енергија, Гогољ постаје одлучни бораца за правду Христову. Мистичка, лична вера добива саборно обележје. У Преписци са друговима (1847) писац учитељ каже: „својим животом морамо ми да бранимо нашу Цркву, која све сва — живот“.

Под утицајем православља, Гогољев се национализам преобрази, губи карактер народне гордости, уживања у слави и величини. Од праве, вечите вредности само је оно „руско“ које се поклапа са „еванђелским“. У Преписци Гогољ предвиђа да ће „истрошене масе“ отпасти од Цркве, издати Христа, заборавити веру, али зна да ће се хришћанство сачувати у души изабраних и опет освојити земљу, која се некада звала „Света Русија“.

У спољашњем свету писац Мртвих душа истиче лаж, претварање, бездушност, мртвило привидног и сујетног кретања. Филозофија Гогољевих дела додирују илузионизам. Овај је свет варљива опсена, живљење — луда комедија, човек — страшна или пак смешна маска иза које провејава дух савршене ништавности, метапсихичке празнине, мистичког небића.

Отуд оне слике бесмислице и мртвила, оне „мртве душе“ које као каква авет чине марионетске гестове у салонима и канцеларијама, хотелима и пољским кућама. Узвишена осећања лако се своде на површно подражавање, романтичку моду или друштвену условност. Иза друштвених злоупотреба и мана дају се запазити најнижи животињски нагони, морални пороци. Социјално увек потиче из моралног, морално из психичког, а ово се опет из метапсихичког. Све што је фактичко и видљиво зависи од душе, а душа, заправо рећи, и не постоји ако не садржи у себи духовно језгро. Облици уљудног живота, пристојно понашање, лепе речи, просвећено мишљење, све је само празна љуска, чим не потиче из душе озарене хришћанском светлошћу. 

Чим иза ове видљиве стварности не стоји једина права, сушаствена и вечита духовна реалност, чим је не прожима дух живота, љубав, самопрегоревања, вере — сваки је напредак илузоран, сваки напор бесциљан, свако постојање привидно. 

Свет је осуђен на смрт и мучење уколико не садржи семе вечног живота. Отуд апокалптичност Гогољевог хришћанства. Гогољ је подигао еванђелску секиру да посече неплодно дрво, пожњео је кукољ са њива Господње и скупио га је у својим делима, да се човек тргне и сети неминовног и страшног суда. Писац се и сам грози. „Сународници, страшно… Обамире од ужаса душа само од предосећања величине оног света, оних духовних, виших створења Бога, пред којима је прах величина Његових створова које овде видимо… Цело моје умируће биће јаче наслућујући џиновска растења и плодове од којих смо семена посејали у овом животу, не прозирући и не чујући каква ће се чудовишта од нас родити? (К. Мочулски, Духовни пут Гогоља). 

У оквиру овог мистичког реализма, само стварно и лично опћење са извором апсолутног добра — Христом Богом, може да спасе од таквог ужаса. Вера је једина потпора човека који је прекорачио границе видљивог света. Гогољ верује у чудо Божије. „Баш у то време, када свет постаје све ништавнији, живот празнији, када се све претвара у егоизам и хлад и нико не верује чудесима, тада управо може се дести чудо, најчудније чудо“ (Аксакову 1842). Ово је чудо — васкресење мртвог света, преображње механизираног човека, роба ниских нагона, морално оправљање, победа истинске вере. Ова нада даје паћенику снагу да се ипак радује животу. Није успео да „испева химну небеској лепоти“, али се ова душа, која је гледала људе са ироничним потсмехом сатиричара и сликара, ипак озарила хришћанском љубављу, радошћу и вером. 

Два месеца пре смрти Гогољ пише сестри: „Сваког тренутка морамо да благодаримо Бога, да га благодаримо радосно, весело. Чак је и грех не бити радостан, не ликовати духом… Цео наш живот треба да је непрекидна, радосна песма благодарности Богу“. 

Руска књижевност ХIХ века није само од велике естетске вредности, нити је искључиво резултат стручне уметничке делатности. Она је и летоопис духовне судбине Русије, пророчанско виђење страшног пада и велике духовне победе. У доба када се књижевност није одвајала од филозофије, моралног поправљања, социјалног рефорамторства, писац је сматран као учитељ, скоро пророк. 

Хришћанска традиција, савладавши безбожну струју 18 века, у 19 веку непресушни је извор најсавршенијих и најзначајнијих дела. Почев од Жуковског, старијег пријатеља Гогоља, па све до Валдимира Соловјева и Достојевског, који је наставио где је Гогољ свршио, светлост Христове науке озарава духовни пут модерне Русије. При овој светлости открива се очима старшни бездан греха, неправде, демонске гордости и духовног мртвила, али се обасјавају и недостижни врхови вере, љубави, непресушне доброте, несебичног подвига. „Изгарање добром“, које је уздизало душу једног Гогоља, својствено је најбољим представницима руске мисли. 

Модерна Русија чак и у часу најгорих искушења, у паклу безумља и греха, чак и онда када се вара и лута, и несвесно тежи Христу у трновом венцу. Њене патње, као и њена нада откривају свету зло и добро не само у прелазним друштвеним облицима, него и у самој метафизичкој суштини њиховој. Религиозна и морална вредност руских писаца, поред њиховог уметничког савршенства, показује да је хришћанска култура у наше доба рушења и кризи не само могућа, него и једина спасоносна. Гогољ — хришћанин претходних је твораца нове Рененсансе, коме је мисао прожета хришћанским духом једина звезда-водиља у боља времена. 

1935.

Александра Серђукова, ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, (стр. 211-217) Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Рски центар Фонда „Руски свет“, Нови Сад, 2018.

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s