Маја Стокин, НЕБЕСКОПЛАВА

Сави Шумановићу

Своју сам меланхолију
пламеним бојама гасио,
својој браћи на платну
мишице и лица
од камених громада тесао,
утробу и вене
мермером облагао,
четкицом и руком,
знојем и муком —
оклоп вајао.
Да њихове душе,
самотне и благе,
не ране гласови зли —
збијени у крдо.
Да оно што гура и множи
одбије тврдо.

Оног јутра кад ми се,
од силине бола,
крвавобакарна у утробу слила —
погледах ка небу:
тад се моја сена
са небескоплавом стопила.
Моју сремску равницу
Светлост је озарила.
Па иако болна —
то је – хармонија била.

22. 2. 2020.

Маја Стокин

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s