Ходали смо заједно, но мене
Да погледаш ниси се усудила,
У ветровите мартовске сене,
Наша пуста реч лако се губила.
А са облака белео се мраз
Кроз врт, малене су капи падале,
И сасвим блед је био твој образ,
Као цветови очи плавеле.
Већ полуотворених усана
Склањао сам поглед узалудно,
И још је била пуста и блажена
Земља којом смо ходали заједно.
1917.
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 