Небојша М. Крстић, ЕТНОС, ЛАОС И ДЕМОС

/…/ Без обзира што у политичкој теорији постоји мноштво различитих одређења демократије и што сви који исповедају култ демократије не служе истом политичком идолу, ипак се може наћи једно умесно и подстицајно дефиницијско полазиште и упориште. Међу најпознатије, најпопуларније и етимолошком значењу речи најближе дефиниције спада, свакако и она чувена Линколнова, по којој је демократија „владавина народа од народа и за народ„.

Али ствар више није баш тако саморазумљива ако се упитамо о којем и каквом народу је реч? А пре свега, шта о народу може рећи теологија Православне Цркве? У том смислу, због пружања драгоцене богословске помоћи, више су него илустративне следеће речи владике Атанасије Јевтића: „У свом односу према Богу сваки се народ мери и процењује. Јер, основна истина физичке и духовне карактерологије једнога народа јесте однос према Богу, у овом случају – према Христу као према Богочовеку. Библијски народ, Израиљ, свакако је на посебан начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи није Божији и да није на свој — богопромисаони — начин изабрани народ. Јер ми верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа, верујемо у Божији спасоносни план-домострој (икономију) — за сваки народ и свако људско биће. О томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола Павла изговорена многобожачком народу грчком у Атини. „Бог који је створио свет и све што је у њему, који сам даје свима живот и дисање и све, Он је из једнога човека створио сваки народ људски да живи по свему лицу земаљском, и одредио је напред назначена времена и границе њиховог живљења – да траже Бога, не били Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни од једног од нас; јер Њиме живимо и крећемо се и јесмо, јер смо и род Његов“ (Дап 17,24-29).

Сваки је, дакле, народ „позван“ и „изабран“ народ Божији, јер је створен од Бога и позван у историјско биће и живот да тражи Бога и да му, у своме историјском времену и на своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, како је рекао Владимир Соловјев, идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него оно што Бог мисли о њему у вечности.

Дубокоумност и теолошка подстицајност овог увида јесте пре свега у његовом снажном позиву на озбиљнију контекстуализацију и тематизацију нашег проблема. Јер прецизно смисленим разлучивањем са православног становишта, о једном народу се може и мора говорити као етносу, лаосу или демосу, сходно конкректним стањима његовог историјског бића, то јест сходно његовом конкретном односу према Богу Живом и Истинитом. Оно што наши вајни гласноговорници демократизације не знају, или пак губе из својег духовног вида, јесте да се појмом демос адекватно именује само једно — и то најгоре — стање односа неког народа према Богу. Погледајмо како грчки изрази етнос, лаос и демос у најјезгровитијем значењу исказују стања историјски конректних односа једног народа према Богу:

Етнос означава стање паганства, незнабоштва, непознавања Бога Живог и Истинитог. Много је старозаветних и новозаветних примера који говоре о овом стању, али довољно је погледати само Посланицу Римљанима Апостола Павла, нарочито њену петнаесту главу, у којој се говори о облаговештавању незнабожаца (грч. етни): 11,25; 15, 9.10.11.12.16.27.

Лаос је крштени етнос (Мт 28,19; Лк 24,47), свети народ, освештани етнос (етносагион-1 Пт2,9), народ Божији, литургијска заједница људи са Богом, народ који је свој идентитет утемељио у Цркви. Ево једног еванђелског примера: „А приступивши Исус рече им говорећи: Идите и научите све народе (панта та етни) крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 18-19). А Апостол Петар у својој Првој посланици објашњава хришђанима шта је у ствари лаос као истински народ Божији: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ (етнос) свети, народ (лаос) задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ (лаос), а сада сте народ (лаос) Божији; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1, Пт 2,9).

Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обесцрковљен и расцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен светотајинске заједнице са Богом. Веома је важно знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је бесловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20- 23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19, 23-40).

Небојша М. Крстић, Победити или нестати (одломак из есеја „Православље и демократија“)