Фридрих Шлегел, РАЗГОВОР О ПОЕЗИЈИ

Поезија зближава и сједињује нераскидивим везама све душе које је воле. Мада оне уосталом у свом животу траже најразличитије ствари, неке потпуно презирући оно што је за друге светиња, и мада не цене нити примећују једна другу, остајући вечно туђе, у овој сфери оне су ипак сједињене и успокојене вишом чаробном моћи. Једна муза тражи и налази другу, а сви потоци поезије се сливају у велико заједничко море.

Разум је један једини, и то исти код свих; али како сваки човек има своју сопствену природу и своју сопствену љубав, тако свако у себи носи и своју поезију. Она мора да живи с њим с таквом извесношћу с каквом он јесте оно што јесте, само да би у њему било нешто исконско. И никаква критика не може и не сме да му отме његово сопствено биће, његову најскривенију снагу, да би га прочистила и преобратила у неки лик без духа и смисла, као што се глупаци труде не знајући шта хоће. Али висока наука праве критике треба да га подучи како треба да се формира у самом себи, и пре свега она треба да га научи да постигне и другу самосталну форму поезије у њеној класичној моћи и обиљу, како би цвет и језгро страног духа постали храна и семе његове сопствене фантазије.

Никада неће дух, који познаје оргије стварне музе, доћи до краја на том путу, и неће уобразити да га је достигао јер никада неће утолити своју жудњу, која се вечно поново рађа из самог обиља задовољења. Неизмеран је и неисцрпан свет поезије, као што је то жива природа биљкама, животињама и створењима сваке врсте, боје и облика. Чак и човеку са свеобухватним видокругом неће бити лако да у потпуности обухвати та уметничка дела или природне творевине, која имају облик и носе име поетских дела. А шта су они у поређењу са безобличном и несвесном поезијом, која дише у биљкама, зрачи у светлости, осмехује се у детету, трепти у цвету младости, пламти у грудима љубљене жене? – А она је исконска, првобитна поезија без које, разуме се, не би било поезије речи. Па и сви ми, људи, имамо вечно само један предмет и материјал свих наших активности и радости – јединствену поетску творевину божанства, чији смо део и цвет и ми – Земљу. Ми смо стога способни да чујемо музику бесконачног музичког механизма, да разумемо лепоту песме, зато што и у нама живи део песника, искра његовог стваралачког духа, никада не престајући да пламти тајанственом силом под пепелом безумља које смо сами створили.

Излишно је да се неко, на пример уз помоћ разумних речи и поука, труди да сачува и развије поезију, или пак да је најпре породи, створи и да јој да строге законе, како би то желела да учини теорија уметности поезије. Као што језгро Земље само себе покрива разним творевинама и биљем, као што је живот сам изникао из дубине и све се испунило бићима, која су се с радошћу оплођавала, тако се и поезија сама расцветава из невидљивих исконских сила човечанства када је дотакне и оплођује животворна луча божанственог Сунца. Само форма и боја могу да репродукују грађу човека; тако се, у ствари, о поезији може говорити само поезијом.

Свачији поглед на поезију је истинит и добар, уколико је то и сама поезија. Али као што његова поезија, управо зато што је његова, мора да буде ограничена, тако и његов поглед на поезију не може бити другачији него ограничен. Несумњиво, то дух не може да издржи стога што он, сам то не знајући, ипак зна да ниједан човек није заправо само један човек, већ да заиста и стварно може и треба истовремено да буде читаво то човечанство. Зато човек, уверен да ће увек наћи себе, увек поново излази из себе самог да би потражио и пронашао допуну свог скривеног бића у дубини неког другог. Чин исказивања и зближавања јесте дело и снага живота, а апсолутни завршетак је могућ само у смрти.

Зато и за песника није довољно да се у трајним делима остави израз његове самобитне поезије, онакве каква му је урођена и какву је он усвоји. Он треба да стреми вечном ширењу своје поезије и свог погледа на њу, да је приближи највишој поезији која је уопште могућа на земљи, и да се стара да на најодређенији начин повеже свој део са великим циљем, јер би умртвљујуће уопштавање довело управо до супротног.

Он на то може да оствари ако пронађе средиште захваљујући општењу са онима, који су средиште такође пронашли, али са једне друге стране и на један други начин. Љубави је потребно узвраћање љубављу. Па и за правог песника општење са оним који само играју на шареној површини може да буде благотворно и поучно. Он је дружељубиво биће.

Фридрих Шлегел, РАЗГОВОР О ПОЕЗИЈИ, ИП Рад, Београд, 1992.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s