Светислав Мандић, МИЛОСНО ДОБА

Одавно већ не написах песму,
себи на жалост, а можда још понекому.
Помишљам да је то знак часне уплашености
од несхватања свих разлога постојања
у које својом песмом не могу да проникнем.

Можда, нешто горак, и не мислим најлепше о речима
(ово кажем са једном тихом зебњом да заиста није тако),
шта све нису казале бескрајне могућности ових тридесет слова
од памтивека до мене.

Понекад говорим себи:
чему твоја песма ако није откровење,
у име једне лепе трезвености
зашути и ти и твоји пријатељи.
Има неких младића који пишу скоро божански,
песме су им као јутарњи водоскоци
у којима се, ено, провлачи седам боја спектра.

Ти си једном казао нешто мало лепо,
јер дође једно доба кад свак уме нешто да каже,
птица птици, вода води, човек човеку,
и после се све умори и умири
и живи своју ником неречену песму.

Има у томе једно грдно мноштво логичне невеселости
и тек нешто мало милосног оптимизма.
(Човек си, па желиш да је тај однос сасвим обрнут,
мада знаш, уз помоћ једног старог сећања,
била би то лековита обмана).

Сад, сасвим миран, или тачније, умирен,
 шутиш.
И нешто стиснутих очију,
под косим тракама оранжних облака који скривају
пустош северног неба,
чуваш своју филозофију тишине
охрабрујућу и реалну до додира.

Светислав Мандић, ТОКЕ ОД МЕСЕЧИНЕ, Центар за српске студије, Бањалука, 2019.